Šta je montessori?

MONTESSORI SISTEM OBRAZOVANJA je svetski priznata pedagoška koncepcija duge tradicije. Najrašireniji je u Italiji, Holandiji, Velikoj Britaniji, Danskoj, Švedskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama – u predškolskim ustanovama i osnovnim školama. MONTESSORI SISTEM se koncepcijski razlikuje od tradicionalnog vaspitno-obrazovnog sistema i sadrži jedinstven pristup detetu i njegovim potrebama, te međusobno jedinstvo predškolskih i školskih institucija.

MARIA MONTESSORI (1870 – 1952) je bila prva žena lekar u Italiji. Osim toga, studirala je psihologiju, filozofiju i antropologiju. Na prelazu stoleća je to bio veliki uspeh. Dr. Montessori je svoju metodu razvila pomoću empirijskog promatranja dece. Suvremeni naučnici sada, gotovo vek kasnije utvrđuju naučne činjenice koje potvrđuju njena otkrića. Knjige koje je napisala, materijali koji je konstruisala i njene ideje značajno su uticale na razvoj pedagogije u celom svetu.

Montessori sistem se zasniva na filozofiji razvoja deteta prema kojoj pojedinac steče operativna znanja u područijima života u kojima će sudelovati kao odrasla osoba.

On uvažava detetovu potrebu za slobodom unutar granica, obuhvata brižljivo pripremljenu okolinu i aktivnosti koje razvijaju dečje psiho-fizičke sposobnosti.

Koncipiran je tako da u potpunosti iskoristi prednosti samomotivacije i jedinstvenu dečju sposobnost samorazvijanja i usavršavanja vlastitih sposobnosti.

Dete se uči samodisciplini, te bitnim odrednicama demokratije otkrivanjem da poštovanje drugih osoba i njihovih prava znači osiguravanje poštovanja i tih istih prava za samoga sebe.

MONTESSORI METODA u osnovi je jedinstven pristup tehnici učenja. Naglasak nije na podučavanju deteta, nego se osigurava uticajna okolina koja povećava dečju prirodnu radoznalost i omogućuje mu kroz igru spontano učenje otkrivanjem. Montessori metoda u potpunosti uvažava dečju individualnost i od nje polazi.
Skupine dece su mešovitog uzrasta. Mlađa deca uče od starijih, a starija utvrđuju znanje pomažući mlađima. Svako dete uspostavlja vlastiti tempo rada otkrivajući nove sadržaje ili utvrđuju ono što su već naučila ponavljanjem vežbi uz značajan unutrašnji osećaj uspeha.

Kad deca razviju osećaj ponosa zbog vlastitog rada, uočava se sve veće samopouzdanje, osećaj poverenja, dobrobiti i radosti. Rađa se “novo dete” s dobrom slikom o sebi. Užitak je gledati grupu Montessori dece. Uočljiv je duh poštovanja, ljubavi, kooperacije i mira među decom.

MONTESSORI OKOLINA – soba dnevnog boravka u vrtiću ili učionica u školi oblikovana je po meri deteta. Didaktički materijali i aktivnosti su pažljivo odabrani i postavljeni na otvorene police kako bi stimulirali dečja nezavisna istraživanja. Na ovaj način deca prirodno i samostalno uče. Moto Montessori pedagogije je ” Pomozi mi da to učinim sam. ”

Ovakvom koncepcijom rada uz prvenstveno uvažavanje individualnosti svakog deteta, postižu se veliki rezultati u razvoju detetovih mogućnosti. Montessori je put na kojem deca u potpunosti koriste i razvijaju svoje potencijale. Na ovaj se način jaki usavršavaju, a slabi jačaju. Navike, veštine i znanja koje dete usvoji u Montessori okolini pomoći će mu da radi efikasnije, zapaža pažljivije, da se koncentriše efektivnije i da se lakše snađe u novim situacijama, bez obzira gde se nalazilo.

MONTESSORI je više od metode. To je način života koji ima svoj cilj, a to je :
DOSTIĆI MIR, RAZVITI SAMOPOZNAVANJE I POŠTOVANJE PREMA SEBI, DRUGIMA I OKOLINI, TE UVAŽAVATI MEĐUSOBNE RAZLIČITOSTI.

Upoređivanje Montessori i tradicionalnog obrazovanja

Montessori metoda je indirektna metoda rada, jer se ne nameće detetu kao direktno poučavanje. U Montessori sistemu puno je češći individualni oblik rada. Skupine su mešovitog uzrasta i to 3 do 6-godišnjaci u predškolskoj grupi, te 6 do 9-godišnjaci i 9 do 12-godišnjaci u školskoj grupi.. Mlađa deca uče od starijih, a starija utvrđuju znanje pomažući mlađima. Deca uspostavljaju svoj vlastiti tempo rada i utvrđuju ono što su naučila ponavljanjem vežbi uz značajan unutrašnji osećaj uspeha. Kad deca razviju osećaj ponosa zbog vlastitog rada, uočava se sve veće samopouzdanje, osećaj poverenja, dobrobiti i radosti. Rađa se “novo dete”. Užitak je gledati grupu Montessori dece. Uočljiv je duh poštovanja, ljubavi, kooperacije i mira među decom.

MONTESSORI PROGRAM:

  • odeljenja heterogenog uzrasta
  • motivacija samostalnim razvojem, intrizična motivacija
  • samokontrola grešaka
  • iskustveno učenje
  • učitelj je posmatrač i usmeruje učenika
  • učenik formira svoj “ciklus aktivnosti”
  • sloboda kretanja i rada
  • samodisciplina
  • uzajamno pomaganje
  • nekoliko prekida rada
  • deca biraju vežbe
  • individualni tempo rada
  • sloboda samostalnog otkrivanja
  • naglasak na konkretnom
  • realni život

TRADICIONALNI VRTIĆ:

  • odeljenja homogenog uzrasta
  • motivacija roditeljem, ekstrinzična motivacija
  • roditelj kontroliše
  • roditelj podučava
  • roditelj je u središtu i dominira
  • “ciklus aktivnosti” se odvija po rasporedu
  • određena mesta rada za stolom
  • roditelj disciplinuje
  • roditelj pomaže
  • neprestano prekidanje rada
  • roditelj određuje rad
  • roditelj određuje tempo
  • roditelj predaje
  • naglasak na apstraktnom
  • “igranje uloga”

Ovakvom koncepcijom rada, svako dete ima mogućnost u potpunosti razvijati svoje potencijale i postati nezavisna, samosvesna i sigurna osoba. Navike, veštine i znanja koje dete usvaja u Montessori okolini, pomoći će mu da radi efikasnije, zapaža pažljivije, da se koncentriše uspešnije i da se lakše snađe u novim situacijama, bez obzira gde se nalazilo.

Maria Montessori

Rođena je 31. avgusta 1870. u Italijanskom mjestu Chiaravalle (provincija Ancona).Majka je poticala iz poznate Italijanske porodice intelektualaca, a otac joj je bio finansijski savetnik konzervativnih pogleda i odrastanja. Očev posao bio je takav da su se često morali seliti i na kraju su se doselili Rim.
Tokom školovanja Maria je pokazivala sklonosti prirodnim naukama i usprkos očekivanjima roditelja da će upisati višu školu za učiteljice koje je tada bila jedina prikladna profesija za žene, ona upisuje srednju tehničku školu te nakon toga studira matematiku, fiziku i prirodne nauke. Zainteresovala se za biologiju i odlučila je da studira medicinu. Međutim, kako je bila jedina žena u to vreme njena molba za upis na studije medicine izazvala je mnoge polemike. Ipak joj dozvoljavaju upis i Maria 1896. završava studije medicine među najboljima u toj generaciji. Ona je ujedno bila i prva studentkinja koja je završila studije medicine u Rimu.

1897. se zapošljava kao volonter na psihijatrijskoj klinici. Tu susreće grupu slaboumne dece koja nemaju odgovarajući tretman. Zainteresovala se za taj problem i počinje proučavati radove Jeana Itarda i Edouarda Seguina.
Jean-Marc-Gaspard Itard (1775-1838) francuski je lekar i učitelj gluvonemih, radio je na Institutu za gluvoneme. Itard smatra da se deci sa smetnjama u razvoju može pomoći sadržajnim promatranjem i odgovarajućim vaspitnim postupcima. Svako osećanje se može razviti sadržajnim vežbanjem. Neke se sposobnosti kod hendikepirane dece mogu razviti do te mere da ona mogu samostalno zadovoljavati određene životne potrebe.

Edouard Seguina (1812-1880) bio je Itardov student. Razvijao je posebne postupke i vežbe za takvu decu (na primer vežbe slaganja određenih geometrijskih figura u zadanom prostoru). Seguinov način rada oduševio je Mariju te je podstaknuo da i sama na temelju osobnog iskustva i znanja kreira nove didaktičke materijale.
Na njen profesionalni razvoj su izvršili utecaj i radovi Rousseaua, Pestalozzija i Froebela.
Jean Jacques Rousseau (1712-1778) smatrao je da ključ uspeha leži u svakom detetu individualno, a temelj procesa učenja je stimulacija svih detetovih osećaja.

Friedrich Froebel je 1837. otvorio svoj dečji vrtić u kojem je koristio prve radne materijale i igračke za decu. Cilj Froebelove didaktičke opreme je stimulacija detetove samokreativnosti i osveštavanje procesa učenja koje se,prema njemu,odvija po određenim stepenima.

Zajedničko svim spomenutim autorima jest isticanje prirodnog potencijala deteta i njegove sposobnosti. Pravilnim vođenjem i usmeravanjem datog potencijala dete će se razviti do svog prirodnog maksimuma. Te je premise Maria Montessori prihvatila kao temeljne u svom pedagoškom delovanju.

Rad sa slaboumnom decom ojačao je uverenje kod Marie Montessori da su ona više pedagoški nego medicinski problem.Ovu je tezu ona zastupala na kongresu u Turinu.Već 1899. Maria je izabrana za predavača na seminaru za obrazovanje učitelja koji rade sa intelektualno hendikepiranom decom, a član je i «Nacionalne lige za vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju». 1900. izabrana je za direktorku instituta koji osposobljava učitelje za rad s decom sa smetnjama u razvoju.Istovremeno je u tom institutu bila pripojena i jedna eksperimentalna škola gde je, zajedno sa još dvadesetak studenata Maria dobila šansu da primeni svoje znanje i iskustvo te kreira novi set didaktičkog materijala za razvoj čula koji bi učitelji upotrebljavali u svom radu.

U januaru 1907. Maria dobiva šansu da radi s intelektualno zdravom decom i tako otvara «Casa dei Bambini» u jednoj privatnoj kući u siromašnoj rimskoj četvrti San Lorenzo. U toj četvrti vlasnici jedne građevinske firme su gradili stanove za radničke porodice sa zaposlena oba roditelja. Kako deca ne bi ostala prepuštena sama sebi, vlasnici firme(nadajući se da će tako financijski bolje proći) otvaraju dečji vrtić pod Mariinim nadzorom.Ona time nije povukla samo djecu s ulice, već ih je dovela do toga da postanu marljivi učenici.Tada je Marija iskoristila priliku i prvi put s normalnom decom isprobala nešto od svojih metoda i materijala. Ona se brinula o nabavi potrebnih materijala za igru i učenje te njihovom napredovanju. Prostorije je namestila i opremila tako da decu potiču na vežbanje svih čula i omogućuju im nesmetano kretanje. Deca su slobodno mogla sama birati aktivnosti i materijale. Svi materijali osmišljeni su tako da imaju samokorekciju, tj. Dete na kraju procesa učenja putem materijala može samo ustanoviti je li uspešno izvršilo zadatak ili ne. Maria Montessori je primetila kako deca samoinicijativno počinju uzimati materijale i tražiti pribor te čak po nekoliko puta ponavljaju jednu radnju (na primer čišćenje svoje obuće). Primetila je i to kako deca nakon uspešnog rešavanja problema s nekim materijalom, još duže vreme rade s istim i opet nanovo ulaze u proces učenja. S obzirom na postignuti uspeh, obrazovane majke inzistirale su na uvođenje upoznavanja sa čitanjem i pisanjem u plan rada «dečije škole». Bio je to početak programirane nastave.Materijali su kreirani tako da dete mora savladati lakši nivo kako bi prešlo na teži. Uloga roditelja je promatranje deteta te u slučaju njegova neuspješnog pokušavanja rešavanja problema roditelj je tu da ponudi detetu lakši materijal.
Uskoro je «Casa dei Bambini» postala poznata i posećivana od brojnih zainteresiranih osoba. Osnivani su novi vrtići u Rimu, Milanu, a kasnije u Engleskoj, Australiji i Americi.

1909. objavljuje knjigu «Il metodo» koja je ubrzo prevedena na dvadesetak jezika. Iste je godine počela privatno poučavati dve grupe dece od šest do osam godina gde je istraživala mogućnost primene nastalog didaktičkog materijala u kombinaciji sa svojim metodama odgoja i obrazovanja i na školskoj populaciji. Marija organizuje prvi kurs za učitelje i druge zainteresirane na kojem izlaže svoje ideje i prikazuje materijale. Slede brojni seminari, predavanja, dopisivanje i putovanja.

1912. osnovano je Američko Montessori društvo, te se osnivaju širom Europe i SAD-a privatne Montessori škole.1913. organizirala je prvi međunarodni kurs za učitelje u Rimu na kojem je učestvovalo 87 sudija iz celoga sveta.Iduće je godine objavljena njena knjiga na engleskom «Dr.Montessori» s « Own Handbook» u kojoj objašnjava kako se izrađuju i koriste njeni materijali. Njeni kasniji radovi objavljuju se u knjigama «Dečija otkrića»(1964.), «Kreativno dete»(1972.),»Od detinstva do mladosti»(1966.).

Od 1914. do 1935. dr.Montessori je držala predavanja i kurseve u Engleskoj, Španiji, Australiji , SAD i Holandiji. Svoj aktivni rad nije obustavila ni tokom Prvog svetskog rata, a 1929. zajedno sa sinom Mariom osniva međunarodno udruženje «Association Montessori International» koje se i danas bavi razmenom stručnjaka i osposobljavanjem učitelja i roditelja.

Za vreme Drugog svetskog rata Maria Montessori, zbog svog antifašističkog opredeljenja i zalaganja za individualni pristup vaspitanju, je bila nepodobna politički te iz Italije beži u Barcelonu gde nedugo zatim izbija građanski rat te ona odlazi u Holandiju.Usprkos svojoj poodmakloj dobi dr.Montessori odlazi u Indiju gde ostaje do sloma nacističke vlasti u Italiji. U Indiji je osnovala Montessori centar za školovanje učitelja i roditelja.
Rat kao surova realnost postakao je razmišljanje Marie Montessori o tome kako kroz vaspitanje i obrazovanje dostignuti predispozicije za trajni svetski mir.Analizirala je osnovne probleme čovečanstva i društva u potrazi za načinom rekonstrukcije ljudskog društva i vaspitno-obrazovnog sistema kojim bi se osigurao mir na temelju moralnih reformi.Njena tadašnja razmišljanja i ideje obedinjeni su u knjizi «The absorbent mind».

1946. vratila se u Holandiju, a 1947. odlazi u Italiju na poziv vlade koja je moli da obnovi svoj pokret. Nedugo zatim posećuje Indiju i Pakistan poslednji put. Zbog zasluga s područja vaspitanja i obrazovanja, Maria Montessori je tri puta nominirana za Nobelovu nagradu za mir.

Umrla je 6. svibnja 1952. u svojoj 82. godini života u Noordwijku pored Amsterdama.
Epigraf na nadgrobnoj ploči odraz je njenih nastojanja za života:

«Molim decu koja su puna snage
da se ujedine sa mnom, kako bi se
uspostavio mir u čoveku i svetu.»

Izdvajamo

Priče za laku noć

kuvar.vrtic.org