Marko i Šarko

Marko i Šarko

Naslovna fotografija: en.wikipedia.org

Marko ima šest godina. On živi u Beogradu u ulici kroz koju danju i noću, neumorno saobraćaju tramvaji. Svako veče kada mu mama pročita priču i poželi laku noć Marko još malo ostane budan da sluša tramvaje. Voli kada tramvaj projuri ispod njegovog prozora a njemu se zatrese krevet, to ga uspavljuje. Ali, već nekoliko dana Marko ne obraća pažnju na tramvaje, ne želi ni priču za laku noć. Jedino na šta misli je gde je sad njegov kuca Šarko?

Šarko se izgubio pre četiri dana dok su ga Marko i tata vodili u Tašmajdanski park. Svuda su ga tražili. Dali su i oglas - NESTALO ŠTENE ŠARPLANINCA - ali se još niko nije javio. Dečak se plaši da se Šarku ne dogodi nešto loše. On je još štene i nikada pre nije bio napolju sam. U stvari, nije se odvajao od Marka od kad su mu ga pre mesec dana mama i tata poklonili za rođendan.                                              
- Sada mu sigurno mnogo nedostajem kao i on mene, - plakao je Marko.

Kada je deda čuo da mu unuk tuguje za izgubljenim psom odmah je doputovao u Beograd. Marko bi se inače puno obradovao dedi. Zajedno su gledali crtaće, išli u poslastičarnicu na kolače a uveče bi mu deda pričao najlepše priče, lepše od onih koje mu je mama čitala. Deda ih je sve znao napamet - nisu mu trebale knjige. Ovoga puta Marko nije želeo priču, čak ni od dede. Poželeo je svima laku noć i otišao da spava.

Malo kasnije, deda je ipak provirio u Markovu sobu. - Hteo sam da ti ispričam priču o dečaku i šarplanincu - kazao  je deda, iako se dečak pravio da spava.

-  Jednom davno, - započeo je deda priču, - živeo je jedan dečak Marko, baš kao i ti, na planini Šari. -- Marko je kao i svi njegovi preci bio pastir. Vodio je svoje stado na pašu i bruno o njemu. Jednoga jutra, dok se sunce već pomaljalo, na drugoj strani neba i dalje je sijao mesec. - Zar ti ne bi trebao da ideš na spavanje kad se sunce probudi? - Pitao je Marko mesec. Mesec se nasmejao na dečakove reči - U pravu si, ali sunce je moj najbolji prijatelj i zato sam sačekao da ga pozdravim. Nema ničeg lepšeg  od zagrljaja pravog prijatelja. -

- I šta je onda bilo deda? - Bio je radoznao naš Marko, hteo je da čuje priču do kraja.

- Onda je dečak - nastavio je priču deda - poželeo da i on ima najboljeg prijatelja. Njegovu želju čula je jedna vila zaštitnica životinja i odlučila je da mu je ispuni. Ujutru kada je se mali pastir probudio ugledao je štene koje je cvilelo sklupčano kraj ognjišta u kolibi, bio je to najlepši pas kog je Marko ikada video. Nazvao ga je „Šarplaninac” po planini Šari na kojoj su živeli. Marko i Šarko, kako ga je dečak zvao od milošte, od tog dana nisu se više razdvajali.

Šarko je izrastao u velikog i snažnog psa, sposobnog da samostalno donosi odluke ali i verog svom gospodaru. Od proleća do jeseni čuvali su njih dvojica stado na pašnjacima Šare, a zimi su uživali igrajući se u snegu. I nikada im nije bilo hladno. Marka je štitio vuneni kaput a Šarka gusto krzno.  Drugi pastiri zavideli su Marku na tom odvažnom ovčarskom psu.

Prijateljstvo koje su započeli Marko i Šarko nastavilo se kroz vekove. I dalje su pastirima sa planine Šare najbolji prijatelji ovi hrabri ovčarski psi, baš kao što i šarplaninac, ma gde bio, čezne za stadom, Šarplaninom i jednim posebnim pastirom. -

- Deda, da li je i mom Šarku nedostajala Šarplanina? - Pitao je Marko. - Jeste - rekao je deda. - Znaš Marko, šarplaninci su vrlo inteligentni psi, oni se rađaju kao čuvari i uvek prepoznaju kome je potrebna njihova pomoć. Možda je i tvoj Šarko otišao da pomogne nekom pastiru  da sačuva svoje stado. -

Deda je onda predložio Marku da na proleće odu na Šaru da potraže Šarka, a Marko se vrlo obradovao tome. - Tamo ćemo još videti leptire najrazličitijih boja, vidre, kunu zlaticu… - Nabrajao je deda, ali ga Marko nije više čuo jer je utonuo u san.

Izdvajamo

Priče za laku noć

kuvar.vrtic.org