Nestašni Sami

Nestašni Sami

Naslovna fotografija: en.wikipedia.org

Jednog hladnog zimskog dana, dok je napolju vejao sneg, ulicama Beograda polako je se kretao kamion žute boje. Dovozio je, iz daljine, novog stanovnika zoo vrta. Šimpanza Sami imao je crnu gustu dlaku, tamno lice i snažno mišićavo telo. Kad bi se naljutio izgledao je vrlo opasno, a tog dana bio je baš ljut. Šimpanzi njegove reputacije ne priliči da se trucka u makar kakvom kamionu bez pogleda na okolinu.

Jednog hladnog zimskog dana, dok je napolju vejao sneg, ulicama Beograda polako je se kretao kamion žute boje. Dovozio je, iz daljine, novog stanovnika zoo vrta. Šimpanza Sami imao je crnu gustu dlaku, tamno lice i snažno mišićavo telo. Kad bi se naljutio izgledao je vrlo opasno, a tog dana bio je baš ljut. Šimpanzi njegove reputacije ne priliči da se trucka u makar kakvom kamionu bez pogleda na okolinu.

  - Bolje da sam se verao po lijanama, barem bi vazduh bio svežiji a i pogled je divan, obožavam pogled sa visine, - durio se Sami. - Od ovog ljuškanja već mi se vrti u glavi. -

Kada su, napokon, stigli do Kalemegdana, tvrđave za koju su mu rekli da će biti njegov novi dom, Sami nije bio raspoložen za govore dobrodošlice drugih životinja.

  - Uostalom pogledaj ih samo! Ovoj žirafi vrat je predug. Pitam se kako uopšte radi jutarnju gimnastiku? Medved je suviše trom, a tek slonica, morala bi da povede računa koju travu jede. Vodite me odmah u moje odaje, - zapovedio je Sami.

  - Mora da se šalite, sigurno neću živeti u ovom ćumezu. - Još više se razljutio majmun kad su mu pokazali dom. - Bez sale za vežbanje, bez sobe za prijem. I vi to nazivate apartmanom? Odmah mi dovedite direktora vrta. - Urlao je, skakako i drmao kavez ljutiti Sami.

  Dugo su razgovarali Sami i Vuk Bojović, direktor zoo vrta. Niko ne zna šta je tačno Vuk rekao Samiju ali, šimpanzi se, uprkos svemu, dopao gospodin Bojović. I Vuku se dopao Sami. Ubrzo, njih dvojica  postali su drugari. Družili su se i razgovarali svakoga dana. Vuk mu je donosio najlepše poslastice i pričao dogodovštine iz vrta. Upoznao je Sami i ostale stanovnike. Svi su bili fini i gostoljubivi i on se privikavao, polako, na novu sredinu. Jedino je bio nezadovoljan svojim neuglednim domom. Okružen  metalnim rešetkama i lancima, osećao se kao u zatvoru.

Jedne večeri Samiju je bilo baš dosadno. Već je uradio 72 koluta napred, 86 nazad, 242 premeta i 324 istezanja. Pojeo je  4 banane, popričao sa komšijom hijenom, pročačkao zube i protresao kavez 6 puta.

- Vidi, vidi, pa ja bih mogao da izađem iz ove „konzerve“, - dosetio se šimpanza. - Samo ću da savijem ovu šipku ovde, ovo ću malo da pomerim ovde, dobro, još samo da se otarasim ovog lanca i eto, slobodan sam, - iskočio je Sami iz kaveza.

-  Mogao bih malo da protegnem noge, idem da vidim šta radi „Kroka“ - krenu je u šetnju po vrtu.                             
-  Tihh već je zaspao, baš je on neka koka a ne „Kroka“, kad odlazi na spavanje ovako rano. Dobro idem onda kod lava, možda on ne spava? Spava i lav. Pa dobro, pošto svi spavaju idem ja malo u grad.
I tako je Sami krenuo u šetnju. Čuvari su ga spazili tek kada je prošao kroz kapije vrta.

Posmatrao je Sami izloge i prolaznike. Gledali su i oni njega. Neki su ga pozdravljali. Drugi su se čudili, -  Otkud majmun na ulici? -  Treći su se malo uplašili i pobegli.

- Baš je zabavno u ovom belom gradu - svideo se šimpanzi Beograd. Jedino su ga čuvari zoo vrta malo ometali. Trčali su za njim na sve strane, upozoravajući ga - Pazi Sami nemoj tamo, pazi Sami nemoj vamo! - Kao da on ne ume sam da pređe raskrsnicu. To je bar lako. Sačekam da se na semaforu upali zeleno svetlo za majmune i onda krenem. Ups, pa ovde su nacrtani samo ljudi. Moraću da kažem Vuku Bojoviću da im predloži da docrtaju i majmune.

Baš je Sami mislio na Vuka kada je on došao po njega. - Hajde Sami idemo kući - pozvao ga je Vuk da uđe u njegov auto. Majmunu je već bilo dosta jurnjave i cike, a bolele su ga i noge od šetnje, pa je rado prihvatio poziv da se provoza.

Sutradan su sve životinje u vrtu prepričavale Samijevu avanturu, dok je on bio zauzet poziranjem mnogobrojnim fotoreporterima. Novine su pisale o njegovom prijateljstvu sa direktorom zoo vrta, a stigle su i razglednice od drugih šimpanza širom sveta.

Toliko je Sami uživao u popularnosti da je odlučio da ponovi bekstvo. Još jednom su čuvari trčali za njim, a na ulice Beograda izašlo je mnogo ljudi da ga pozdravi i podrži. Ovog puta Sami je bio odlučan u želji da mu naprave novi dom. I uspeo je u tome. Danas kada prošetate beogradskim Zoološkim vrtom, videćete, na mestu gde je nekada bio neugledni kavez, divnu kuću za majmune, a ispred nje spomenik Samiju, najpoznatijem stanovniku ovog vrta.


Priča se zasniva na stvarnim događajima.

Izdvajamo

Priče za laku noć

kuvar.vrtic.org